Neimar: Cabinet of curiosities

Predstavljamo vam kuću na Neimaru, zanimljivu zbog svoje čudesne atmosfere koju su godinama stvarale različite generacije iste porodice. Prepuna najrazličitijih predmeta zanimljiva je i kao svedočanstvo vremena ali i kao riznica ličnih artefakata. Ova kuća je intimni muzej, sentimentalna postavka, zbirka nagomilanog vremena, zbirka priča… Dočekali su nas Tijana Marinović i Lazar Milin.

Iz koje godine je kuća? Da li znate ko je bio prvi vlasnik kuće?

Tijana: Po anegdoti  koja se prepričavala u našoj porodici, a koju naravno nikada nismo proveravali, ovu kuću je 1932. neki beogradski trgovac napravio kao miraz koji je dao uz svoju ćerku. Možda ova anegdota ima neku sudbinsku projekciju jer sam ja njena četvrta po redu ženska vlasnica.

A od kada je vaša?

Tijana: Kuću su 1952. kupile moja prabaka Petrana i baka Vera.

Struktura kuće je ista? Nista nije menjano?

Tijana: Ista je, ništa nismo dirali. Tu su živele generacije žena koje nisu ništa menjale (smeh). Samo što je letnja kuhinja tada stvarno korišćena kao letnja kuhinja i koliko sam čula koristila se i pušnica.

Gde najčešće boraviš u kući? Da li imaš omiljeni kutak?

Tijana: Najčešće boravim u dnevnoj sobi, a omiljeno mesto mi je livadica, tu iznesem ligeštul i uživam, gledam svoj paradajz…

Lazar: Meni je omiljeni kutak soba sa bibliotekom, zapravo krevet u toj sobi, tu volim da ležim i čitam, okružen knjigama i slikama.

Kuća je prepuna najrazličitijih predmeta. Da li imate omiljenu sitnicu?

Lazar: Čije su naočare u hodniku na stočiću?

Tijana: To su Ćićkove naočare.

Lazar: To je moj omiljeni predmet.

Tijana: Ćićko je rođeni brat moje bake odnosno Lazareve prabake. On je bio španski borac, i studirao prava u Češkoj, i kad se vratio, podigao je na jugu Srbije ustanak protiv fašizma. Bio je narodni heroj i legendarna ličnost u našoj porodici. Poginuo je sa 33 godine, u II sv. ratu. Bio je faca.

Lazar: Kada dođeš u dodir sa predmetom toliko bitnim nekome shvatiš koliko je neko stvaran. Uvek možeš da čuješ mnogo priča o precima, ali tek kad vidiš i dodirneš neki njihov predmet shvataš koliko je stvarna ta osoba.

Neka zanimljiva priča vezana za kuću?

Tijana: Bilo je mnogo okupljanja i zabava, gde god da je moja mama Bojka bila, bilo je i zabave. Ona je mnogo volela život i uživala u druženjima… Svaki prostor u kom je bila time je i odisao. Odrastali smo uz promenade najrazličitijih ljudi, naročito sa umetničke scene tog doba, jer je mama bila slikarka, a tata je reditelj. Ova kuća nosi snažan pečat moje mame, ovo je u stvari mamina kuća.

Kako je nastajala zbirka?

Tijana: Jedan deo nameštaja je pripadao mojoj prababi i baki, ali prava autorka je moja mama koja je, kao i moj otac, imala veliku naklonost ka starim predmetima koji se još uvek mogu upotrebljavati ili ih tek treba sačuvati od propasti i uništenja. Tako su, zajednički krenuli po familijarnim podrumima i šupama ali i po skladištima starih stvari i otpadima, i to još 70ih kad to nije bilo popularno (smeh). Neretko su i njihovi prijatelji donosili svoje priloge našoj zbirci.

Skulptura u hodniku?

Tijana: Moji su je dobili od majstora Pere koji je radio okućnicu, to je Crnogorka koja sedi i misli (smeh).

Tijana je svom tati, koji živi na Novom Zelandu, ispričala da ćemo fotografisati kuću i napraviti intervju, a on je tim povodom napisao priču o vlastitom doživljaju Neimara. Pročitajte Mikanovu priču.

Neimar je već skoro sto godina tražena stambena lokacija sa nepromenjenim socijalnim statusom nepretenciozne ekskluzivnosti. Na nevelikoj padini, omeđenoj Svetosavskim platoom, ulicom Maksima Gorkog, Bulevarom oslobođenja i Čuburskim potokom (odavno pretvorenim u prometni i bučni Južni bulevar) nastala je tiha i udobna oaza porodičnih vila stisnuth u ne mnogo širokim ulicama. Daleko skromniji od svojih parnjaka, rezidencijalnih četvrti Dedinja i Senjaka, Neimar je imao prednost i privlačnost u relativnoj izolovanosti od bučne gradske svakodnevice s jedne strane, a sa druge bio je relativno blizu glavnoj gradskoj poslovnoj i životnoj arteriji, po grebenu od Slavije do Kalimegdana. U predratnom Beogradu, koji je tada imao oko 400.000 žitelja, Neimar je važio za četvrt naseljenu dobrostojećim profesionalcima srednje-više  niže-više urbane klase. Građen je u relativno kratkom roku, uglavnom u periodu između dva svetska rata, na tipično beogradski način –  kombinovanjem desetak neo stilova uvezenih (uglavnom) iz Francuske i Austrije, i domaćih neovizantizama i funkcionalnih dunđerizama, gde ni jedna kuća nije imala ničeg sličnog sa susedskom. Neimar je u ovom arhitektonskom eklekticizmu dobio svoj posebni i jedinstveni šarm.

Sticajem sretnih okolnosti Neimar je bio jedna od retkih gradskih četvrti koje su izbegle posleratni revolucionarni teror čelika i betona, buldožerisanje građevinarskog nasleđa i ljupkih primeraka porodičnih kuća zarad višespratnica, novogradnji sa dvoiposobnim stanovima i atomskim skloništem u podrumu. Nije se bitno promenio ni socijalni profil njegovih žitelja. Jednostavne, porodične vile nisu imale mnogo viška stambenog prostora pa su njihovi stanari bili, uglavnom, i njihovi vlasnici. AIi to je bio i period njegovog tihog krunjenja, opadanja maltera i prokišnjavanja. Privatna svojina je bila u najmaju ruku nestimulisana i bez ikakve mogućnosti kredita za održavanje, a sa porodičnim prihodima onog vremena koji nisu omogućavali nikakvu štednju ili akumulaciju, neimarske kuće su bile prepuštene dovitljivosti i amaterskim zanatskim sposobnostima njihovih stanara i(li) stoičkom izlaganju zubu vremena.

A onda je, oko poslednje smene vekova i milenijuma došlo i novo doba povratka u budućnost, vreme restitucije, tranzicije i privante inicijative. Neimar je zaobišla socijalistička ofanziva čelika i betona, ali ne i ofanziva nouveau riche nakupljenog kapitala. Nekada miran kraj sa jednom osnovnom školom, jednom crkvom i jednim parkićem, preko noći utonuo u san, Neimar je odjednom dobio desetak kafića i restorana, ali i buku jakih mašina koje uskim ulicama do posle ponoći voze snažni momci. Namesto starih i jednostavnih porodičnih kuća nikli su postmodernistički maisons na dva i tri sprata sa metalnim ogradama i elektronski nadziranim ulaznim vratima.

Talas arhitektonskog prepravljanja Neimara u stilu moderne, silikonske plastične hirurgije je po svemu nezadrživ, ali se nešto od njegovih starina još uvek drži i opstaje. To je slučaj i sa jednom porodičnom kućom koja se ne izdvaja neuobičajenom fasadom, građevinskim umećem ili vrtom, naprotiv, više nego skromna i jednostavna ona kao da nastoji da ostane neprimećena od prolaznika.