Loading...
Da li imate preko 18 godina?

Na hipodromu konji vrani

O istorijatu, razvoju i suživotu na Hipodromu Beograd; konjima, simbolima, zemljištu na Topčideru. Naposletku, o konkursima i peticijama koji su izvesno konvencija opstanka.

Autor: Fotograf: Sara Dević
7
0

Beogradski Hipodrom je jedan od deset najstarijih aktivnih sportskih objekata na svetu. Udruženja ljubitelja konja tvrde da je namerno doveden do propasti kako bi se zemljište komercijalizovalo, političari daju oprečne izjave, a baš 2018. ističe tridesetogodišnji ugovor po kome mu pripada to zemljište na Topčideru. 

idu na posao

Vremeplov

Konjičke trke se u našoj zemlji održavaju  još od kako ih je 1863. godine ustanovio knez Mihailo. On je bio posvećeni ljubitelj konja koji je i sam učestvovao u trkama i sastavljao pravila takmičenja.  Njegova kratka vladavina je okončana ubistvom i od tada ga vidimo kako jaše svog Vranca na glavnom beogradskom trgu. Međutim, sport je već postao popularan, pa se u mnogim gradovima Srbije osnivaju udruženja jahača, i skoro sva se zovu po Knezu Mihailu. U Beogradu su trke nastavile da se priređuju na različitim lokacijama, najčešće u organizaciji Dunavskog kola jahača “Knez Mihailo”. Njihov član Vladislav Ribnikar je najzaslužniji što je trkalište 1914. godine konačno dobilo svoju trajnu adresu.

Hipodrom je na današnjem mestu zvanično otvoren na Vidovdan 1914, u satima kada se Beogradom pronosila vest o atentatu u Sarajevu.  Tom prilikom je snimljen film “Trke na novom trkalištu” koji možete pogledati na sajtu Jugoslovenske Kinoteke.

Posle rata, novi vladar nove države, kralj Aleksandar Karađorđević (koji je takođe bio ljubitelj ovog sporta), ustupa državno zemljište Dunavskom kolu jahača na 75 godina “radi podmirenja zemaljske potrebe u stvaranju stalne staze za javne konjske utakmice”. Odlazak na konjičke trke postaje znak prestiža u krugovima srpske elite (pogledajte svu tu modu u filmu), a ubrzo je osnovan i “Džokej klub”, po ugledu na odgovarajuća udruženja u Engleskoj. Zanimljivo je da se trke od tada održavaju svake godine, čak i tokom okupacije četrdesetih i tokom NATO bombardovanja devedesetih.

Kako se timari konj?

Konj se timari počev od najgrublje četke prema najmekšoj, te od vrata prema sapima u smeru rasta dlake. Griva i rep se poprskaju sprejem a potom raščešljavaju; griva češljem sa širokim zupcima a rep mekom četkom, vrlo oprezno, pridržavajući deo repa rukom.

Posle još jednog rata i ponovo u novoj državi hipodrom biva nacionalizovan i 1949. pretvoren u društveno preduzeće  “Savezni hipodrom u Beogradu”.  Novi vladar je takođe voleo konjičke  trke i sedeo je -pogađate- u  kraljevoj loži. Za nas je danas jako važna 1988. godina kada je tih 23 hektara zemljišta grad Beograd dao preduzeću u zakup na 30 godina (ovaj ugovor, dakle, ističe 2018!).

Godine 2002. Agencija za privatizaciju na čijem je čelu tada bio Siniša Mali (he) raspisuje konkurs za prodaju društvenog preduzeća “Hipodrom Beograd”. Potencijalni kupci su odustajali od trgovine čim bi shvatili da mogu da kupe firmu, ali ne i zemljište na kome se nalazi. Hipodrom 2006. odlazi u stečaj, a 2008. ga grad preuzima i on postaje javno preduzeće koje se finansira iz budžeta grada.

Konji i pastrmke

Danas se ovo preduzeće davi u problemima. Za 5 godina se promenilo 5 direktora, a trenutno ima čitava dva zaposlena. Nema ni konja – staje su prazne jer zbog loših uslova vlasnici ergela odlaze u Budimpeštu, Beč, Bratislavu, ali i u druge gradove u Srbiji. Kraljeva loža je danas zatvorena plastičnim panelima i od nje je napravljen kafić. Hipodrom ugrožava i nelegalna gradnja na njegovom zemljištu i divlji priključci na instalacije, pa je jedan bivši direktor izjavio “Plaćamo račune za vodu kao da gajimo pastrmke, a ne konje”.

Udruženja jahača i ljubitelja konja kažu da je “Hipodrom zahvaljujući lošoj kadrovskoj politici doveden do nefunkcionalnosti” i dodaju da je ovo “klasičan proces gašenja trka kako bi se zemljište komercijalizovalo.” Gradski menadžer Goran Vesić je u aprilu ove godine odgovorio da je to „netačno i jedna obična glupost“, dodavši:  „Niko nije rekao da on tu ne treba da ostane, ali činjenica je da treba da se nađe mesto sa koga bi se najbolje razvijao“(?!).

jp hipo

Osnov poslovanja hipodroma su publka i klađenje. Ako se trke ne organizuju zbog loših uslova onda nema ni prihoda, i tako u krug …  Nekada je, na primer, bilo i do trideset trkačkih dana u sezoni, a ove godine jedva dva  – 11. jun i 16. jul (ulaz je besplatan).  Tada će se održati tradicionalne trke  “Srpski galopski derbi”, i to zahvaljujući angažovanju vlasnika konja i entuzijasta. Oni su okupljeni u inicijativi “Hipodrom u srcu Beograda” i na njihovoj Facebook stranici možete pratite dalja dešavanja ili da im prosto okačite na zid potkovicu za sreću.

Takođe, maju je pokrenuta i peticija za podršku opstanku hipodroma koja trenutno ima više od 7 000 potpisnika.

Ako već volimo da se ugledamo na “svet” – hipodrom je odlika metropole (Pariz ih ima tri), i svuda u “svetu” ga država subvencioniše. I pored toga, konjički sport je itekako isplativ, pitajte dečake koji vise po kladionicama. U Velikoj Britaniji ovo je treća najprofitabilnija industrija.

Vizija Tome Rosandića

Osim na hipodromima, konje, odnosno njihove bronzane ili mermerne figure, viđamo u urbanim sredinama skoro svih evropskih centara. Figure konja i jahača se uvek vezuju za sliku slavne prošlosti i zauzimaju najvažnije tačke u gradskom prostoru.  U našoj sredini to je Vranac  Kneza Mihaila ili neki Šarac, Jabučilo, Zelenko, Đogin, Ždralin, ekstenzija junakove moći, sila prirode koja je pokorena, i koja je u službi junaka i u ljubavi sa junakom. Ovoj vezi se divio i sam Gete koji je rekao da su svi svetski konji u poređenju sa Šarcem samo obična ždrebad.

Međutim, konji ispred Doma Narodne skupštine su nešto drugo; oni su sve samo ne smireni.

Kada je 1936. počelo spoljašnje i unutrašnje dekorisanje zgrade Narodne skupštine, ideja je bila da se na dva postamenta ispred ulaza stave bronzani lavovi. Jedan vajar je tada pisao Predsedništvu skupštine kako bi bilo „mnogo pogodnije ako se na ulaz stave dva konja sa jahačem –  koji bi predstavljali izvesnu ideju mnogo bližu našem narodu no lavovi”. Doneta je odluka da se za ovaj projekat angažuje Toma Rosandić, priznati umetnik i učenik Ivana Meštrovića. Na sledećoj sednici Odbora za uređenje skupštine, Rosandić, umoljen da prikaže svoje ideje, iznosi da bi “na svaki postament trebalo staviti grupu od po jednog snažnog konja i čoveka – ukrotitelja, sa visinom od četiri metara i obradom u slobodnom stilu”. Dve dinamične kompozicije su postavljenje 1938. a Rosandić ih je nazvao po narodnoj pesmi “Igrali se konji vrani”, dodavši  “…a sa njima div junaci”. On nikada nije pružio objašnjenje o značenju svoje skulpture. Po mišljenju jednog prolaznika ona znači “Lakše je konja u skupštinu uterati, nego ga  iz nje isterati”, a po interpretacijama istoričara umetnosti ona  ukazuje na zakon koji obuzdava samovolju, kroz agon, mukotrpni proces, večitu borbu i grč (i tu se Skupština ukazuje kao simbol demokratije), u krajnjoj liniji to je i razum koji kroti slepu silu.

Figura krotitelja konja je bila omiljeni motiv neoklasicizma, perioda u zapadnoevropskoj umetnosti  18.  i 19. veka koji se direktno naslanja na ideje prosvetiteljstva ili Doba razuma. Viđamo je u mnogim evropskim gradovima – Pariz, Beč ,Berlin, Sankt Peterburg, Napulj… pa i Njujork. Verovatno da je Toma, tokom školovanja i rada u Rimu, Beču i Parizu imao prilike da ih vidi i zapamti.

U maju ove godine je stigla dobra vest od Direkcije za gradsko građevinsko zemljište: raspisan je Urbanističko-arhitektonski konkurs za šire područje Hipodroma koji predviđa njegov ostanak na ovoj lokaciji – uz obnovu i unapređenje. Sve je to bazirano na postojećim planskim dokumentima, pa je ovaj konkurs stvarno razlog za optimizam.

U propozicijama piše da se vellika tribina obnavlja, gledalište se proširuje, svi nelegalni objekti se ruše, a u planu je i pešački most preko Topčiderske reke. Svi novi objekti koji budu sagrađeni neće prelaziti jedan sprat. Takođe, u planu je i izgradnja objekta za upravu i administraciju, objekta za smeštaj i negu konja, kao i obilje zelenila, mini-trgova, pešačkih i biciklističkih staza. Rok za predaju radova je 15. septembar 2017. godine.

Ono što nam ovaj konkurs ne govori (a to mu nije ni posao) je kako će se cela stvar finansirati i ko će biti novi gazda. Vesić je izjavio ”Sačekaćemo da vidimo šta će arhitekte reći”, a gradski urbanista Folić je rekao “Konkurs će nam dati viziju”.  Jako je pohvalno što uprava grada traži mišljenje arhitektonske struke, ali nama ne nedostaje ideje o oblikovanju prostora; nama nedostaje dobrog upravljanja.

Bez obzira na sav optimizam koji je ovaj konkurs doneo, iza zatvorenih vrata čujem: “Još malo, da istekne ugovor i na konju smo.” Kažu da se arhitektonska nadmetanja u ovom gradu raspisuju kako bi se postigao utisak da se o razvoju grada struka itekako pita. Kad smo kod toga, seća li se neko konkursa za Slaviju? Svih tih lepih rešenja, izložbe i nagrada…

Ipak nam je odavno jasno da krotitelju baš i ne ide.

Vidimo se na derbiju 16. jula!

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: